„Bam, bam!“

Glasno kucanje na smeđim hotelskim vratima "Duge uvale" je prvi zvuk koji čujem danas. Moj cimer i ja se naglo budimo i s čuđenjem gledamo jedan drugoga ravno u oči. Provirujemo kroz odškrinuta vrata koji smo ostavili ispunjeni nekim strahom da je možda pljačkaš.

"Stefano,  što činiš ovako rano?" pitam ga polusnenim i promuklim glasom. „Što je s vama, zakasnit će,…  u ipo trebate na recepciju!" odgovara on, već spreman za pokret.  Za 15 minuta smo bili na recepciji s mamurnim licima.

Onda u bus, na put koji sam ja prespao. Torbu pod sic i spat, i tako do Poreča. To nam je prva stanica. Kad smo stigli, uputili smo se u Eufrazijevu baziliku najvažniji spomenik Poreča. Oblačno vrijeme i orošeni kamen kojim je bila popločena cesta tražili su svu našu pozornost. Malo smo razgledali tu Baziliku i saznali da je pod zaštitom UNESCO-a.

 "Imate sat vremena slobodno," rekla je nastavnica dok ja i moj Roko prijatelj „faćkamo“ ženske s neke druge eskurzije. Tako on i ja krenemo u obilazak s pouzdanjem da se nećemo izgubiti. Izgubili smo se, naravno, malo smo se prepali, ali nas je Roko spasio u zadnji čas. Nakon naše male avanture otišli smo na sladoled i tako se ohladili.

Ah, barem je dobro prošlo!   

Nakon svega toga odlučili smo napunit stumak i otići u konobu "Krcul" u Žminju, u kojoj smo degustirali tradicionalne istarske fuže koje su se meni jako svidjele.

Uputili smo se Starim gradom kojim nas je proveo naš vodič Miro. Bilo je loše vrijeme pa je i padala kiša, ali smo, svejedno, dogurali do crkve sv. Eufemije i pošli na razgledavanje. Par sličica, a onda smo bacili pogled na kameni sarkofag koji mi se jako svidio.

Malo slobodnog vremena, a onda opet put pod noge. Trebali smo pogledati vidikovac iznad Limskog kanala, no u zadnji čas nas je uhvatila kiša. Polako smo se dovukli do našega hotela, umorni, ali ushićeni sto idemo u disko.

I na kraju, uvijek ima energije za disko!

Frano Radovanović 8.c